Piše: Sead Numanović/Politički.ba
Sada već bivši visoki predstavnik Christian Schmidt svojski se raspričao.
U proteklih skoro dva mjeseca dao je cijeli niz intervjua.
I portretirao je sebe kao žrtvu američke odmazde.
“Jedan od glavnih razloga (za smjenu op.p.), po mom mišljenju, bio je paket mjera za jačanje integriteta izbornog procesa koji sam nametnuo”, rekao je u razgovoru za češki portal Respekt 17. jula ove godine.
Naveo je i neslaganje s Amerikancima u vezi projekta južne plinske interkonekcije.
“Nikada nisam bio protiv izgradnje ovog plinovoda. Naprotiv, projekat je prvobitno nastao kao evropska inicijativa sa ciljem da se smanji zavisnost BiH od ruskog plina. Međutim, kasnije su se promijenili finansiranje projekta i politička dinamika oko njega. Nije se, dakle, radilo o tome da li plinovod treba da se gradi, već na koji način. Svaki projekat ovog obima mora u potpunosti poštovati principe vladavine prava, imovinska prava i redovne pravne procedure. Pripremio sam detaljne pravne prijedloge i predstavio ih EU, SAD-u i svima ostalima koji su učestvovali u pregovorima. Nažalost, javnost je sve više sticala utisak da Evropljani i Amerikanci zagovaraju različite pristupe”, rekao je Schmidt.
Naveo je još nekoliko razloga za svoju iznuđenu ostavku.
Sve je koncipirao tako da je žrtva brutalne američke čistke!
Ali, je li baš sve tako?
Moje informacije kažu da nije!
Historija sukoba Schmidta s međunarodnom zajednicom duža je od njegovog formalnog stupanja na dužnost visokog predstavnika, prije skoro pet godina.
Schmidt je od početka bio bahat, osoran i ohol.
Ne postoji međunarodni zvaničnik, bilo da je trenutno aktivan, bilo da je nekada službovao u BiH, a da ga bivši visoki predstavnik nije “načepio”.
Schmidt je stabilno gomilao broj svojih neprijatelja. I sve je generirano iz njegovog prgavog temperamenta.
A svi smo mogli vidjeti kako to izgleda u Goraždu 17. augusta 2022. godine.
Schmidt je demonstrirao izvjesni ‘nervni slom’ histeričnim odgovorom na sasvim regularno novinarsko pitanje!
Tek, Schmidt se sada samo-portretira kao žrtva bahate trgovački motivirane američke administracije Donalda Trumpa.
Sigurno da nije sve izmislio. I ne treba ni izmišljati. Zvanični Vašington na dnevnoj bazi daje argumente zbog čega se naprosto mora biti protiv njih.
Ali, je li samo to razlog?
Ako su Amerikanci “slomili vrat” Schmidtu, zašto ga Evropljani nisu zaštitili?
Ako Evropljani sada demonstriraju snagu i tvrdoglavo odbijaju imenovati novog visokog predstavnika po ukusu Vašingtona, šta je to što ih je dovelo do toga da “klepnu ušima” na američki zahtjev da Schmidt mora otići.
Amerikanci su bili toliko rezolutni da su jednostavno rekli da neće ni da čuju da Schmidt nakon 30. juna ove godine bude u OHR-u.
I to nije ni hir niti novina. Oni su, jednostavno, dugo i strpljivo skupljali argumente.
Kada su ih prezentirali evropskim diplomatama u Kvinti, sudbina Christiana Schmidta bila je zapečaćena!
Ono što je bila “kap u prepunoj čaši” bila je afera Viaduct!
Amerikanci, ali i neki evropski diplomate, bili su kategorički protiv toga.
Smatrali su da se međunarodna zajednica ne treba petljati, da je previše nejasnoća, da se to pitanje mora vrlo pažljivo i detaljno izanalizirati, prije bilo kakve eventualne intervencije visokog predstavnika.
Schmidt ih je sve iznenadio svojom odlukom.
Time je sebi napisao katil-ferman!
Potonja dešavanja u vezi s tragovima novca, koji je netragom nestao!, pokazala su ne samo da su Amerikanci, kao i neki evropski zvaničnici, bili u pravu, ali je i otvorilo ozbiljna pitanja motiva lične odluke tadašnjeg visokog predstavnika.
U već prepunoj čaši, osim Viaducta, bilo je još stvari.
Već sam napisao da je problematični Schmidtov karakter donio gomilu problema.
U tom kontekstu izuzetno je bitna epizoda s Schmidtovim svjedočenjem u Strazburu.
Radi se o slučaju “Kovačević protiv BiH” i Schmidtovom planiranom ličnom odlasku u Strazbur 1. oktobra 2024. godine.
Većina je, naravno, zaboravila da se tada desio presedan!
Francuska je saopćila da je Schmidt samoinicijativno odlučio učestvovati u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava. Pariz nije podržao njegov odlazak istakavši da se radi o ličnom činu, a nikako zajedničkom stavu PIC-a.
Slično je potom reagirala i Turska, 3. oktobra 2024. godine!
Schmidt je uradio po svome.
Odnosno, uradio je kako je Hrvatska od njega zatražila!
Amerikancima je i to zasmetalo. Bivša, a ne sadašnja bahata Trumpova administracija, otvorila je svoju istragu.
Kada su SAD odlučile da Schmidt mora otići, i ti dijelovi dosijea su prezentirani.
Neki od diplomata s kojima sam razgovarao u proteklom periodu nevoljko su govorili o tim detaljima.
Ali je par njih kazalo da su Amerikanci ozbiljno doveli u pitanje “kredibilitet” Christiana Schmidta.
Na moje insistiranje o kakvom se “kredibilitetu” radi, jedan od njih “procijedio” je da su Amerikanci govorili o “čudnim tokovima novca”.
Niko nije htio detaljnije govoriti o tome, pa je bez odgovora ostalo i moje pitanje da li se radi o korupciji?
U to vrijeme u medijima su se pojavljivale svakojake optužbe u kojima se opet problematizira iznimna bliskost Schmidta i vlade Andreja Plenkovića.
Bilo je i tvrdnji koje više odgovaraju dijelovima scenarija za mafijaške načine rada, ali bez ozbiljnih dokaza.
No, priče su padale na relativno plodno tlo jer ni Schmid, a posebno ne Plenković, nisu krili svoju bliskost.
Pa Plenković se javno hvalio da je odluka o promjenama izbornih pravila 2. oktobra 2022. godine.
Posljedica tih, ali i nekih potonjih odluka visokog predstavnika, jeste cementiranje HDZ-a BiH kao nezaobilaznog faktora vlasti i ‘king-makera’ i novo, dodatno devalviranje vrijednosti glasova Bošnjaka.
Amerikanci su, dakle, strpljivo i pomno pratili aktivnosti Christiana Schmidta.
U tom njihovom vrlo debelom dosijeu su i detalji oko sporne Južne plinske interkonekcije.
I tamo se jasno vidi da je Schmidt bio zainteresiran da Amerikancima pomogne. OHR je izradio cijeli niz različitih opcija, a sve su imale za cilj da se projekat realizira.
Po svaku cijenu.
Istina jeste da Amerikanci nisu – nakon svih istraga – bilio voljni da im Schmidt rješava ovo pitanje.
A on jeste!
Jer je vjerovao da mu je to put da ostane na dužnosti koliko god može.
I nastavi raditi kako je radio.
Amerikanci su rekli – NE!
